Многи српски писци изванредно су познавали стране језике, па су на српски језик превели многа значајна дела светске књижевности. Будући да су и сами у својим делима обилато користили богатство српског језика, то им је помогло да српском читаоцу учине блиским велика дела светске књижевности. Међу многим значајним српским писцима-преводиоцима, у овом чланку писаћемо о троје значајних писаца: о Десанки Максимовић, Миловану Глишићу и о Станиславу Винаверу.
Станислав Винавер (1891 – 1955)
Да је превео само Раблеов енциклопедијски роман „Гаргантуа и Пантагруел“ са француског језика, Станислав Винавер би оставио огроман траг у српској култури. Један од најзначајнијих романа светске књижевности, настао у 16. веку, одликује се хумором, језичким богатством и слободним начином изражавања. Винавер је успео да српском читаоцу пренесе особени стил Франсоа Раблеа, да дочара снагу текста и живост језика, да „посрби“ Раблеове псовке и клетве… Раблеов дух оживео је на српском језику, а за то је најзаслужнији Станислав Винавер, истински језички виртуоз. Преводио је са француског, руског, енглеског, чешког, немачког и пољског језика.
Поред „Гаргантуе и Пантагруела“, Винавер је на српски језик превео Твенове „Доживљаје Тома Сојера“, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка“, „1001 ноћ“, Керолову „Алису у чаробној земљи“…
Милован Глишић (1847 – 1908)
Један од најважнијих српских реалиста Милован Глишић истовремено је и један од најзначајнијих српских преводилаца. Толстојев „Рат и мир“, Гогољеве „Мртве душе“ и „Тарас Буљба“, Гончаровљев „Обломов“ – само су неки од Глишићевих превода (неке од њих превео је заједно са сестром Станком). Неки критичари сматрали су да је Глишић важнији као преводилац него као стваралац оригиналних дела (што свакако сматрамо претеривањем).
Милован Глишић није био задовољан својим раним преводом дела „Чичиковљеви догађаји или мртве душе“ из 1872. године, па је често касније по антикварницама куповао стара издања са тим преводом и бацао их на ломачу. Глишић је српским читаоцима приближио мисли великана руске књижевности, али је врло значајан и утицај Гогоља и још неких руских писаца у Глишићевим делима. Ево шта Миодраг Сибиновић пише о томе:
Гогољев преводилац Глишић је у својим приповеткама, и у оквиру те, да кажемо, сужене рецепције Гогољевог дела, инспирисан тим делом, у српску књижевну прозу унео дотле невиђену приповедачку прегнантност, остваривану разуђеним исказом у оквирима чистог народног језика. Да бисмо илустровали колико је код српског приповедача Глишића било гогољевске динамике, довољно је да се подсетимо, рецимо, и само почетка његове чувене приповетке „После деведесет година“: „Још онда кад су Зарожани затурали вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе, кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље…
Осим са руског језика, Милован Глишић је преводио и са француског и немачког. Превео је и Балзакову „Шагринску кожу“ и дела Меримеа и Жила Верна.
Десанка Максимовић (1898 – 1993)
Сви знамо многе Десанкине песме и поеме, али многима није познато да је ова народна песникиња преводила са бројних словенских језика: руског, украјинског, белоруског, словеначког, бугарског, чешког, пољског, словачког, као и несловенских: јерменског, грузијског, литванског, летонског, француског, норвешког…
Десанка Максимовић је превела приповетку „Кротка“ Фјодора Михајловича Достојевског, „фантастичну приповетку“, како је сам писац назива. Причу о младој и сиромашној девојци, кроткој девојци, која је извршила самоубиство скочивши кроз прозор са иконом у рукама, Достојевски је написао на основу истинитог случаја за којег је сазнао из петербуршких новина.
Приповетку „Кротка“ професор Мило Ломпар сматра делом које је за нове читаоце можда најбољи увод у свет Достојевског. За оног кога ова прича не дирне и не заинтересује да зарони у дубине стваралаштва Достојевског, вероватно нема потребе да почне да чита његова остала дела. А на улазу у тај свет стоји преводитељка и песникиња Десанка Максимовић – и њена „кротка“.
